NIN, Lidija Kujundzic

Bosna je unikat u komplikovanosti državnog uređenja i način na koji je organizovana federacija nije uzor funkcionalnosti i jednostavnosti. To je začarani krug koji zahteva otvaranje Dejtona

Odluka Miroslava Lajčaka, visokog predstavnika za Bosnu, da oduzme lične karte i pasoše supruzi, sinu, kćerki i zetu haškog begunca Radovana Karadžića, ponovo je uznemirila duhove u Bosni. Sa obe strane Drine, dakle u Republici Srpskoj i u Srbiji, Lajčakova preduzimljivost protumačena je kao napad na sve srpsko. U nedostatku informacija i dokaza, mediji su zaključili kako ne postoji osnovana sumnja, odnosno da Karadžićevi najbliži ne pomažu najtraženijem haškom optuženiku u skrivanju. Apostrofirana je nevinost porodice koja ispašta za grehe (zločine) otaca, da međunarodna zajednica non-stop krši njihova ljudska prava, jer Karadžićeva rodbina živi u paklu stalnog psihičkog maltretiranja, pretresa, pretnji i nadzora Eufora, lokalne policije i ko zna koga još. U Sarajevu, udobno sedeći u crnoj kožnoj fotelji, bez imalo nelagode i oklevanja, Lajčak je za NIN pojasnio zašto je doneo ovu odluku i šta je njome želeo da postigne.

Miroslav Lajčák: Taj potez sam preduzeo na osnovu molbe međunarodnog suda u Hagu. Činjenice sa kojima sam upoznat jasno pokazuju kako postoji opravdana sumnja da ovi ljudi jesu povezani sa njim.

NIN: Šta su dokazi protiv njih?

Miroslav Lajčák: Informacije koje sam dobio su tog tipa da nisam imao nikakvu dilemu. Ne samo žrtve ove dvojce zločinaca, nego i ljudi u Republici Srpskoj i Srbiji zaslužuju da se oslobode ovog tereta. Mislim da u Srbiji niste dovoljno svesni koliko je visoka cena koju već godinama plaćate jer se ovi kriminalci još kriju tu negde.

NIN: Imate li dokaza da oni nisu u Bosni?

Miroslav Lajčák: Hajde da ne koristimo reč dokaz, jer to spada u sudsku terminologiju. Neka budu informacije. Ja nisam taj koji je najodgovorniji. Imamo institucije koje se time bave, a ja imam svoje kompetencije u koje spada i donošenje odluke, kao što je bila i ova poslednja za koju verujem da će suziti krug oko ovih koji treba da budu u Hagu.

NIN: Kad već pominjete Haški tribunal, mora se primetiti da Srbija dobija penale svaki put kad Karla del Ponte poseti Beograd. Da li i vi i BiH trpite ukore od Haškog tužilaštva

Miroslav Lajčák: Ovde je potrebno razlučiti dve stvari. Prva je gde se ovi ljudi kriju i ko im pomaže, a druga je da li postoji sumnja da im državne institucije pomažu da ostanu sakriveni. Za mene je ključno da institucije Bosne, a to mi je rekla i Karla del Ponte kada je bila na sastanku ovde, pružaju punu podršku i saradnju.

NIN: Imate li sumnju u institucije BiH?

Miroslav Lajčák: Nemam taj osećaj, a ni informacije koje bi me navele na to. To što ovi ljudi nisu u Hagu je ogroman problem, ali za mene bi bio problem od istog značaja da sumnjam da državne institucije učestvuju u tome.

NIN: A kada je reč o Srbiji?

Miroslav Lajčák: Ne želim da ulazim u detalje, jer nisam tamo, ali po informacijama koje imam rekao bih da je problem Srbije to što državne institucije nisu bile u stanju da otklone sumnju da su podrška ovim ljudima. Naknadno se još pokazalo da su demokratske vlasti bile upletene i kada su govorile da ne znaju gde su.

NIN: Postoje li u Republici Srpskoj strukture koje nisu u državnom aparatu, ali neformalno pomažu Karadžiću i Mladiću?

Miroslav Lajčák: Ne bih se upuštao u tu vrstu spekulacija, ali stvar u koju ne sumnjam je činjenica da premijer Milorad Dodik nema ni najmanji interes da štiti ove ljude.

NIN: To kažete…

Miroslav Lajčák: Znajući njegovu istoriju iz tih vremena.

NIN: Kad smo već kod istorije, na čemu ste konkretno zahvalni svojim prethodnicima, a šta su problemi koje su vam ostavili u amanet?

Miroslav Lajčák: Voleo bih da sam Bosnu, posle dvanaest godina od Dejtona, našao u boljoj formi. Time ne želim da kažem da je posao loše urađen ili da je nedovoljno urađeno pre mene. Ja nisam bio tu tih dvanaest godina i ne želim da budem general posle bitke. Svaki od mojih prethodnika bio je u različitom istorijskom trenutku ovde, većina onoga što se uradilo u Bosni pozitivno je i urađeno zahvaljujući investicijama i podršci međunarodne zajednice.

NIN: Ali se i grešilo, zar ne?

Miroslav Lajčák: Neke stvari nisu ispale kao što je planirano. Objektivno to jesu greške, ali ne mislim da su namerno napravljene. Nemamo zajednički ekonomski prostor, logičan i zaokružen sistem pravosudnih organa. U pitanju borbe protiv organizovanog kriminala, uopšte ne možemo reći da je posao završen… Ali, uradilo se mnogo i bila bi akademska spekulacija da sad razmatramo da li je trebalo i moglo više da se uradi.

NIN: Zašto ste se prvo uhvatili za policiju, a ne recimo za Ustav? Mislili ste da će reforma policija ići lakše?

Miroslav Lajčák: Evropske integracije i promena Ustava BiH su dva strateški najznačajnija izazova moje misije. Reforma policije je direktan uslov za potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji koji je od vitalnog značaja za BiH. Pitanje policije je mehanička, tehnička prepreka na putu i, logično, moramo prvo rešiti to. Takođe, želeo bih da podsetim da sam pitanje policije nasledio, da su sva tri parlamenta ove zemlje dobrovoljno prihvatila reformu policije kao uslov za potpisivanje. Dve godine ništa nije učinjeno.

NIN: Ne čini li vam se da političari u Bosni odugovlače ovu reformu, jer se boje da želite ukinuti entitete?

Miroslav Lajčák: Entiteti su ustavna i politička činjenica ustanovljena Dejtonom. Međunarodna zajednica želi da pomogne ovoj zemlji i zaista ne mislim da se to može interpretirati kao uništavanje entiteta. Ovo nije sistem vezanih sudova, više Bosne i Hercegovine ne znači manje Federacije ili RS. Meni je potpuno suluda ideja da mi guramo ovu zemlju prema evropskim tokovima a ona se brani. Ja sam rekao da tako nešto neću raditi jer je to uvredljivo za samu ideju evropskih integracija, u koju ja duboko verujem. Sve dok politički lideri u ovoj zemlji to sami ne uvide – ne vredi! Evropska unija može da čeka, ona to može sebi da dozvoli, ali pitanje je da li Bosna to može. Kad su naši politički partneri shvatili da je to naša pozicija, promenili su stav i počeo je jedan proces, doduše manje ambiciozan, prema tom načelnom cilju.

NIN: U čemu se ogleda ovaj proces?

Miroslav Lajčák: Izvornim i legitimnim dokumentima poput Mostarske deklaracije, Akcionog plana, pripreme zakona o reformi policije koji imaju punu podršku šest stranaka vladajuće koalicije. Rekao bih da se ideja evropska integracija spustila s neba na zemlju.

NIN: Dešavalo se u Bosni da proces ide mic-po-mic sve dok neko od političara medijima ne da izjavu koja iritira “partnere” iz drugog entiteta. Šta vi možete da učiniti kako bi se to sprečilo?

Miroslav Lajčák: Naravno da ni na ovom putu neće sve ići glatko, ali važno je da smo ušli u proces i da politički akteri shvataju da neodgovorno ponašanje sada ima posledice. Svaki vaš potez proizvodi dejstvo – zaustavlja, usporava ili ubrzava proces evropskih integracija u koje 70 odsto građana ove zemlje veruje. Sada svaki političar zna da će morati da objašnjava ko je on da sebi da za pravo da oduzme ovoj zemlji, građanima, evropsku perspektivu.

NIN: Ako neko, ipak, tvrdoglavo nastavi po svome?

Miroslav Lajčák: Nećemo kriti ni od domaće ni od međunarodne javnosti da je to ova politička snaga ili političar učinio, pa neka snose odgovornost pred svojim biračima za to što su zaustavili proces evropskih integracija.

NIN: Kako onda prevazići atmosferu nepoverenja – smenjivanjem tvrdoglavih?

Miroslav Lajčák: To pojednostavljeno gledište javnosti: “sklonite ovoga, sklonite onoga” neće doneti nikom ništa bolje. Političke stranke i političari u BiH ovakvi kakvi jesu proizvod su ambijenta koji polazi od Dejtona a u kome se interesi nacije, realni ili navodni, stavljaju iznad države. Voleo bih da ljudi u BiH shvate da svi skupa predstavljaju političku snagu i da imaju pravo da od političara traže da ih vode u evropsku integraciju, a ne da niz političkih predstavnika koristi nacionalističku priču samo kao paravan iza kojeg se kriju najrazličitiji i najnetransparentniji interesi i delovanje.

NIN: Bosanski političari već dvanaest godina radije biraju status kvo nego da se prihvate ustavnih izmena. Gde je taj srednji put u traženju konstitucionalnog ustavnog modela BiH?

Miroslav Lajčák: Svaki od konstitutivnih naroda ima svoje mišljenje i ona su vrlo različita. Druga najbolja opcija za sve je status kvo. Bosna je unikat u komplikovanosti državnog uređenja i način na koji je organizovana federacija nije uzor funkcionalnosti i jednostavnosti. To o čemu govorite je začarani krug koji zahteva otvaranje Dejtona. Ako otvarate pitanje, onda hajde da govorimo o celini jer to nije “pala karta” proces.

NIN: Jeste li vi za izmenu Dejtonskog sporazuma?

Miroslav Lajčák: Lično mislim da ga treba prevazići. Bosna je u fazi kad joj je potreban moderan ustav kako bi se suočila sa izazovima, pre svega evropskih integracija. Ali, daleko sam ja od toga da bih želeo da tako nešto namećem. Za promenu Ustava mora da postoji klima, spremnost lidera.

NIN: Političari poput Silajdžića, Tihića, govore o izmeni Dejtona. Da li su političari u Bosni zaista spremni da razmontiraju Dejton?

Miroslav Lajčák:  Toga u Bosni nema i svi su svesni toga. Na ustavne promene svaki od konstitutivnih naroda još gleda, što je logično, kroz prizmu svojih nacionalnih interesa. Za mene to nije dobra polazna tačka. Još je prisutna teza da se više države BiH doživljava kao manje entiteta. Ja se apsolutno ne slažem s tim, ali bilo bi neodgovorno da vučem domaće političare u proces gde oni nisu ubeđeni da žele da postignu nešto zajedničko. Jednostavno, u Bosni svi moraju da se slože da je vreme za promene i da bez njih svi gube.

NIN: Dakle, entiteti ostaju, ali šta je sa kantonima kojih ima toliko? BiH je, ipak, siromašna država sa 14 vlada, oko 400 ministara, i kuda to vodi?

Miroslav Lajčák:  Naravno, to je takođe arhitektura Dejtona koja može da se otvori u procesu donošenja novog ustav, ali nova administrativno-teritorijalna arhitektura zemlje moguća je tek kada na to budu spremna sva tri konstitutivna naroda. Samo je u njihovim rukama da odrede u kojoj meri i na koji način će to menjati.

NIN: Pedi Ešdaun je svojevremeno tvrdio kako je on poslednji visoki predstavnik za Bosnu. Smatrate li da su sazreli uslovi da se ova funkcija zaista ukine?

Miroslav Lajčák: Iako jedan deo države doživljava visokog predstavnika kao svog neprijatelja, a drugi deo kao instrument za ostvarenje svojih planova i ambicija, činjenica je da i kod jednih i kod drugih postoji stav: zašto mi da se angažujemo u nekim pregovorima i mukotrpno tražimo kompromis ili konsenzus, kad je lakše da to visoki predstavnik uradi umesto nas? Međunarodna zajednica u vidu visokog predstavnika, uključujući i bonska ovlašćenja, potrebna je u BiH.

NIN: Za sebe kažete da ste perfekcionista i da uvek idete na ispunjenje svojih ciljeva 100 odsto. Hoćete li otići nezadovoljni iz Bosne ako policija ne bude reformisana i ako novi ustav BiH ne bude proglašen?

Miroslav Lajčák:  Za mene je ključno u kakvom će stanju biti Bosna kad ja budem odlazio. I policija i Ustav su važni, ali ja nekako ne merim uspeh, odnosno neuspeh moje misije time. Bitno je da je zemlja stabilna, funkcionalna i da neće skrenuti sa puta evropskih integracija. Ostalo su pitanja od sporednog značaja.

NIN: Možete li sve to da učinite do isteka svog mandata?

Miroslav Lajčák: Da bude funkcionalna, stabilna? Naravno, to je moja ambicija, inače ne bih mogao da napustim Bosnu zadovoljan.

Objavljeno 31. januara 2008. godine u nedeljniku NIN br. 2979
Photo courtesy OHR Press Office